U domaćem ostvarenju "Ovuda će proći put" rediteljke Nine Ognjanović, koji gledamo u okviru Glavnog takmičarskog programa 51. FEST-a, glavnu žensku ulogu igra mlada glumica Jana Bjelica. O ovom filmu, koji je već ovenčan dvema nagradama u SAD, i glumačkim izazovima Jana Bjelica govori za sajt FEST-a.
Film “Ovuda će proći put” pre domaće premijere na FEST-u osvojio je i specijalno priznanje žirija i nagradu publike za najbolji film na Slamdance film festivalu?
- Mislim da se to dogodilo zbog univerzalne teme kojom se ovaj film bavi i nije od presudnog značaja da li se to dešava u selu koje je u Srbiji ili u selu koje je bilo gde na svetu. Problem je isti u koje god okruženje da ga stavite i baš se tako dešava u filmu gde nije tačno preciziranogde se radnja događa. Mi znamo da je to negde u nekom malom mestu, u zatvorenoj sredini, ali nije uopšte važno da je to Srbija. Mislim da ljudi prepoznaju tu problematiku donošenja velike odluke, osećaj odbačenosti, potrebu da se budućnost preuzme u svoje ruke do najveće moguće mere, ukoliko se bilo kakva mogućnost za to pruža, a u filmu se pruža dolaskom Novog.
Vi ste već imali priliku da na ranijim izdanjima ovog festival osetite damar FEST-ove publike?
- Ovo je moj drugi FEST, bila sam godinu ili dve ranije sa Olegom Novkovićem i filmom “Živ čovek”. Jako sam uzbuđena, obožavam FEST i presrećna sam što sam ovde i što mogu da gledam filmove, da se družim sa ljudima i što ljudi mogu da vide nešto čime smo se mi bavili. Srećna sam i zahvalna svemu što je doprinelo da mi se ovaj film desi.
I sami ste veoma mladi otišli od kuće i verovatno znate kako se osećala vaša junakinja…
- To mi je svakako pomoglo zato što mislim da je bilo istinito, što je bila moja želja i cilj u tumačenju ove uloge. Ja sam jako mlada otišla od kuće i kad me sada pitate mislim da je to bila velika količina hrabrosti i ludosti da se preduzme tako veliki korak. Da li sam u tom trenutku bila svesna svih problema koji će doći? Naravno da nisam. I želela sam da se vidi da se to događa i Jani u filmu. S tim što smo se mi u filmu bavili onim delom muke koja dolazi pred domnošenje same odluke, i to je kulminacija, te najveće dileme i “pik” problema. Film se i završava onog trenutka kada se ta odluka sprovodi.
Koliko je bilo zahtevno predstaviti Janu pred kamerama?
- Volim zahtevne uloge, kada je to izazovno, kada je to teško, kada su to neke velike dileme. Onog trenutka kada ne budem osećala napor da nešto izvedem, bojim da to neće za mene biti isnpirativna uloga. Volim uloge pred kojima moram da se zaustavim i zapitam. Mi svi glumci priželjkujemo teške uloge, ali kada se one dese to je zaista teško. Mora se čovek izboriti sa nekim ličnim dilemama pre nago što to iznese kroz određeni lik i u odnosu na ono šta govori i radi. Pa opet, želim i sebi i kolegama zahtevne uloge kroz koje se napreduje, jer to rađa strast, a to je i moto ovogodišnjeg FEST-a.
U “Močvari” ste se pojavljivali sa još jednom Bjelicom, veže vas zanimljiva priča sa glumicom Martom Bjelicom?
- Marta mi je bila profesor na predmetu Scenski pokret, a sad smo sestre i drugarice. Desi se da nas mešaju i da nam kažu da ličimo. Saznanje o rođačkoj vezi je došlo zbog prezimena, logično je bilo zapitati se da li nas još nešto veže, ali nismo se poznavale pre mog dolaska na fakultet. Zaita nisam Martu znala pre fakulteta. Nas Bjelica je malo, ali smo svi rođaci. Dobro smo raspoređeni - taktički.
