Maja Medić članica je žirija za nagradu “Nebojša Đukelić“ za najbolji film iz regiona u glavnom takmičarskom programu.
Iza sebe ima četrnaest samostalnih fotografskih izložbi i nekoliko fotografskih nagrada. Učestvovala je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu i priredila je brojne fotografske izložbe na temu istorije domaćeg filma. Trenutno režira svoj prvi dugometražni dokumentarni film - “Želim da znaš” i producira dokumentarni film o Goranu Markoviću. Maja Medić govorila je za sajt FEST-a.
Posle proslogodišnje promocije knjige o Nebojši Đukeliću na festivalu, evo Vas opet na FEST-u, zbog toga se čini se da je prirodno što ste član žirija za dodelu nagrade „Neboša Đukelić“ pred kojim je posebna odgovornost.
Velika je odgovornost kada je čovek u poziciji da odlučuje, procenjuje i bira šta će da izdvoji kao najbolje jer to nije samo pohvala za to (odabrano) delo, u ovom slučaju film, već ima i mnogo šire značenje, jer istovremeno usmerava, da ne kažem edukuje, i utiče na sistem vrednovanja kod publike. Na sve to, činjenica da mi je posle knjige o Nebojši Đukeliću ukazano poverenje da učestvujem u dodeli nagrade koja nosi njegovo ime, čini svakako tu odgovornost većom, ali je i velika čast. I pre nego što sam imala priliku da se detaljno bavim njegovim radom i dobijem priliku da o njemu saznajem od ljudi koji su s njim blisko sarađivali, imala sam veliko poštovanje prema njemu i on je za mene bio, ne samo simbol FEST-a već direktna asocijacija na promišljanje filmskog stvaralaštva kod nas. Odrastala sam uz njegove emisije i ova prilika da učestvujem u dodeli nagrade koja nosi njegovo ime za mene ima i sentimentalnu vrednost.
U jednoj od svojih knjiga govorite o našim velikim snimateljima, od tridesetih godina do danas, gde se kod nas može naći ta vrsta građe koja pokriva gotovo vek stvaralaštva? Kako ste došli do sve te građe u zemlji koja se bahato odnosi prema svemu iz prošlosti i gde je skoro svaka arhiva spremište puno starih papira?
Mogli bismo i da kažemo da je „spremište puno starih papira“, definicija arhive kao takve, što nije loša stvar po sebi, ali kako i da li se ti „papiri“ čuvaju, to već ume da bude ozbiljan problem.
Što se filmske istorije tiče, mesto na kome je naveći deo pohranjene arhive je svakako Jugoslovenska kinoteka. Koliko te arhive ima za koji film, zavisi od toga šta je svojevremeno predato Kinoteci. Drugi značajan izvor su privatne arhive, koje mogu biti veoma bogate ili skoro nepostojeće, u zavisnosti od odnosa pojedinca prema značaju takvog materijala, ali svakako nisu zanemarljiv izvor.
Ono što je sistemski problem, kada je odnos prema arhivi u pitanju, je često odsustvo svesti o važnosti arhiva uopšte. Nedovoljno ulaganje sredstava u njeno adekvatno čuvanje i izostanak neophodnog broja ljudi za obradu te građe posledica je suštinskog nerazumevanje da arhiva predstavlja bogatstvo jednog društva i svedočanstvo njegovog delovanja kroz istoriju. Ono što pak pojedinim institucijama nedostaje je inicijativa da tu arhivu upotrebe i više izlože javnosti. Arhiva zakopana u nekom magacinu je „mrtva“, kao i da ne postoji, što je velika šteta jer je to nešto što bi češće moglo biti pokretač novog stvaralaštva ali i razlog za ponos same institucije. Sada tehnološke mogućnosti pružaju priliku više nego ikada pre da se ona „oživi“.
U pomenutoj knjizi sa jedne strane pomalo demistifikujete stvaranje filma, a sa druge ostavljate građu za istoričare umetnosti, koje su to ličnosti i teme kojih nameravate da se dotaknete u svojim istraživanjima? Šta spremate, na čemu radite?
Najveći motiv za upuštanje u rad na ovakvim knjigama meni su upravo te dve stavke. S jedne strane želja mi je se publici približi filmski stvaralčki proces u kom učestvuje mnogo ljudi, a svako snimanje filma je jedinstveno i neponovljivo iskustvo.
S druge strane volela bih da ove knjige budu inspiracija budućim generacijama za dalje istraživanje ali i stvaranje novih dela, imajući u vidu šta im je prethodilo.
Što se tiče toga na čemu radim, posle sedam godina intenzivnog bavljenja tuđim stvaralaštvom, okrenula sam se sopstvenom, i trenutno radim na svom prvom dugometražnom dokumentarnom filmu „Želim da znaš“ kao autor, i na dokumentarnom filmu o Goranu Markoviću, na kom radim kao koscenarista i producent, sa Mašom Nešković, koja režira film.
Što se knjiga tiče, postoje planovi, ali sve je još uvek u idejnoj fazi. Svakako je tema ponovo istorija srpskog i jugoslovenskog filma, kroz njene najznačajnije stvaraoce.
S obzirom na specifičan književni opus, teme vaših izložbi i sadržaja vaših fotografija, može se reći da je FEST, ako ne domaći zadatak bio bar lektira?
FEST je za mene oduvek bio praznik filma i simbol iskakaknja iz životne rutine na deset dana, kada se sve vrti oko filmova koji želim da pogledam i kako sve to da postignem. FEST je emotivni tobogan, beg od stvarnosti ali i druženje, diskusija o filmu, učenje... Imala sam tu sreću da još kao tinejdžerka počnem da ga posećujem i bilo je jako uzbudljivo kada posle škole pravo odem u bioskop. Tokom studija na FDU to je preraslo u opsesiju i gledanje po pet filmova dnevno, a sada je FEST deo moje lične tradicije.
