Film „Opstanak dobrote”reditelja Rolfa de Hera dobio je specijano priznjanje 51. FEST-a, a glavna glumica u ovom ostvarenju nagrađena je za najbolji debi. O svom filmu, koji je pored Beograda nagrađen i na Berlinalu (FIPRESCI), glavoj glumici „Opstanka dobrote” Madžemi, svom stvaralačkom procesu i još po nečemu Rolf de Her govori za sajt FEST-a.
Vaša glumica nikada nije imala nikave veze sa bioskopom, nije se susrela sa tim iskustvom?
- Tačno, ali nije mi prvi put da radim sa naturščicima. Madžemi je bila otvorena za saradnju, nije puno pitala, ali je posmatrala i učila. I počela da stvara mozaik o tome šta treba da radi. U jednom trenutku morao sam da joj kažem da se ne obazire na nas i da se fokusira na ono što ona treba da uradi. Postala je suviše susretljiva, takva je osoba - srdačna. Odlično smo sarađivali, imali smo dobru komunikaciju uprkos tome što se našla u situaciji kakvu nije mogla da sanja i o kojoj nije znala apsolutno ništa. Scena u kojoj se ona uspinje na liticu je stvarna. Nismo je snimali pred platnom za kompjutersku animaciju. Stručnjak za penjanje joj je sasvim objasnio kako se to radi. Mahnula je glavom, ali sam u njenim očima video da ona ne razume šta treba da radi. Ono što joj je govorio bilo je toliko daleko do svega što je ona upoznala u svom životu da nije razumela šta joj priča. Rekao sam mu da joj pokaže, ne da ispriča. Onda je on izveo demonstraciju i ona je rekla „OK“. Ponovila je ono što se od nje traži. Onda smo je odveli na višu liticu gde je scenu trebalo snimiti. I izvela je to fantastično. Učila je vrlo brzo. Ona je žena duboko imaginacije, kroz mnogo toga je prošla i imala je šta da unese u ovu ulogu. Ima ta scena sa litice kad bez jasnog razloga zaplače. Rekao sam joj:
„Plačeš za celo čovečanstvo, i zato što nikada nećeš videti svoju decu. Za sve ljude koji nikada neće videti svoju decu, plačeš za sav bol ovog sveta“. Uključio sam kameru i rekao da počne kad bude spremna. Izvela je to fantastično. Shvatila je gde da nađe u sebi emocije za taj krik iako nikad nije glumila.
Sami pišete scenario, režirate i producirate svoje filmove. Zato ste osnovali „Vertigo“?
- „Vertigo“ po sebi nije toliko važan, on je samo sredstvo da postignem cilj. Evo u čemu je stvar. Naučio sam da su za mene pisanje scenarija, režija i produkcija deo jednog procesa-snimanja filma. Pisanje je prva polovina režije i najvažniji deo, snimanje je 20 do 25 posto, režija i produkcija su isto od 10 do 15 posto. Montiranje, muzika is sve ostalo je takođe 10 do 15 posto. Ali pisanje scenarija je polovina. Kad sam počeo da se bavim filmom dolazilo je do konflikta. Konflit potiče iz loše komunikacije, neko nešto kaže, onaj drugi pogrešno shvati - loša komunikacija. Najveći konflikti na filmu su između scenariste i reditelja, producenta i reditelja, nekad i producenta i scenariste. Ako radim svo to troje, komunikacija između njih je trenutna i savršena. Razumem kao reditelj šta scenarista hoće, kao producent znam šta reditelju treba. Tako da mi se ne meože desiti da kao reditelj kažem producentu na primer: „Treba mi kran“. A on da mi odgovori „Nemo para za to“. Kao reditelj znam da ne moram da izgovorim čuvenu rečenicu „Nemoj da mi kažeš da nema“, jer znam da mogu da to izvedem ako znam koliko košta i prilagodim ostale stavke. Ako mislim da je kran važan, naći ću način da ga imam. I to je to.
Koliko je to trojstvo olakšalo rediteljski posao?
- Tako mogu da donosim odluke na setu koje čine svu razliku. Na primer, da li da ponovim kadar jer nije baš savršen. Jedna od mnogih odluka na setu je da li kad postoji dobar snimak, dobar kadar, treba li juriti bolji, treba li mi taj savršen uopšte. Neki reditelji će reći da treba, moje iskustvo nije uvek takvo. Evo šta se u praksi dešava: prvi kadar je loš, drugi je sasvim dobar, ali želiš još bolji. Snimiš treći, četvrti peti, šesti, sedmi i tad već zaboraviš da imaš jedan koji je sasvim dobar i dođe vreme ručku i onda požuriš da završiš kadar pre ručka, e tu je ekipa već gladana i nervozna i tako izgubiš dva sata snimajućeg dana jureći kadar koji na kraju nikada neće biti bolji. Ovako sam u najboljoj poziciji da donesem sve te odluke i da snimajući dan privedem kraju uspešno. Nemam asistenta reditelja, sve radim sam, ne zato što sam tako dobar da mi niko nije dorastao, već imam više informacija
Dolazite sa Berlinala pravo u Beograd, „Opstanak dobrote“ već ima zanimljivu festivalsku putanju..
- Ne znam kakva će ona zapravo biti, znam da zbog Berlina otpadaju Kan i Venecija i to je OK. Nije mi cilj da film obiđe sve festivale, ali je važno da se na nekima prikazuje - kao na FEST-u. Što sam jedva dočekao iz više razloga: već sam se nalazio u Evropi, a dobijam priliku da vidim novu zemlju, a to je Srbija. I to je već bio izazov, jer mi je svaka nova zemlja interesantna. A pošto imam prijetelja Srbina,kod kuće, a i pre toga sam se družio sa jednim Srbinom, znam za to „srpsko ludilo“. Ali fascinira me i vaša istorija, koja je baš bogata.
Vaš biograf navodi da ste pre filma upoznali televiziju?
- Bio sam neko vreme pomoćnik urednika na televiziji i bio sam „Osoba za donoses javnosću“ nekih filmova na ABC-ju pre nego što sam poželo da učim režiju, i mrzeo sam to. To su bili prosto poslovi koje sam radio. Ali kada sam sa 27 odlučio da ću studirati režiju, za mene je bilo otkrovenje. Znao sam da želim da radim to celog života. Svhatio sam da ne volim da se bavim multitaskingom i zato sam se odlučio za film. Reditelji reklama , na primer, rade po nekoliko projekata istovremeno. To nije bilo za mene. Shvatio sam da ako želm da režiram filmove, moram tome da se potpuno posvetim, jer nisam jedini koji pravi filmove. I odlučio sam se za film i evo 40 godina već promišljam šta je uloga bioskopa, šta čini dobar film, za razliku od televizijskog proizvoda, šta je zapravo kinematografski film. Za to vreme nisam radio nista za televiziju. Za mene je to sasvim druga umetnost u koju se ja ni malo ne razumem. Ima drugačiji ritam, druge zahteve, druge zakonitosti. Ostavio sam drugima da budu eksperti za to. Nisam čak ni gledao televiziju 40 godina. Kad sam se odlučio za film posvetio sam mu se. Nisam želeo da me televizijska perspektiva iskvari.
Dakle na sviđa vam se ova postkovid zamena bioskopa manjim ekranima?
- Drago mi je što ću svoju filmsku karijeru zaokružiti u bioskopu i ne bih voleo da vidim lošu sudbin velikog platna.
Kako nastaje film Rolfa de Hera?
- Kada sam pre 30 godina snimao fim „Big Boy Bubby“ radio sam sa planer tablom, tako i danas radim. Na prvoj beleški koju sam na tablu zakačio pisalo je „Je li ovo kinematografija?“ Tu sam misao odmeravao sa svim drugim čak i kada je na tabli bilo i više od stotinu ceduljica ili kadrova. To me je vodilo celu karijeru. Klasična scena ulaska ili izlaska iz auta obično je loša scena. Ona ne govori ništa, samo omogućava neku tranziciju, a to je tipično televizijsko izražavanje i tu može da funkcioniše. I danas je to moje pitanje „Da li je ovo kinematografija?“
Koji je odgovor na pitanje „Da li je ovo kinematografija?“
- Filmove pravim za bioskop i ako će ih ljudi gledati na manjim ekranima ja tu ništa ne mogu. Ali nastaviću da pravim filmove za veliko platno. To što se način gledanja promenio, ne menja činjecu da se publika drugačije ponaša pred velikom platnom. Moja teorija je da je drugačije poimanje sadržaja. Doživljaj u bioskopu je dublji nego uz televiziju.
Kako ste tako sigurni da filmove pravite isključivo za bisokop?
- Kada sam pre 30 godina snimio svoj drugi film bilo je to čak i pre ere video kaseta i VHS-a. Napravio sam 35 kopija filma koje sam poslao distributerima i agentima. Neke su završile u SAD, u to vreme svi studiji i distributeri su imali sobe za projekciju, to je bilo normalno. Kada me je jedan agent pitao imam li video kasetu rekao sam da nemam. Kada je ljudima puštena traka odnos onih kojima se film svideo bilo je 70 do 90 posto, 75 procenata mislilo je da je film vrlo dobar, nekih desetak odsto se nije dopao. Jednoga dana nekako se pojavila kaseta sa filmom i ljudima je sada prikazan sa kasete, većini se film uopšte nije dopao. Bila je to jasna razlika. Shvatio sam zašto nešto funkcioniše baš tako, drugačija kompozicija slike, drugačiji ton, i do ljudi kroz video nije doprla poruka nemanjena bioskopu i to je moja priča.
