Producentkinja Jelena Mitrović predsednica ja žirija Glavnog takmičarskog programa 51. FEST-a. U njenoj radnoj biografiji upisani su neki od najuspešnijih filmova domaće kinematografije poslednjih deceniju i po. O FEST-u, radu u žiriju, domaćoj kinematografiji danas i bioskopskoj magiji sa Jelenom Mitrović, koja je tek sletela iz Berlina, razgovarali smo za sajt FEST-a.
Vaša produkcijska kuća stala je iza nekih od najintrigantnijih i najzapaženijih filmova domaće kinematografije poslednjih deceniju i po, čini se da je stavljanje u pogon žirija FEST-a tog iskustva sasvim logično?
- Tako se nekako dogodilo, ne mogu da kažem potrefilo. U produkciju „Baš čelik“ sam došla da radim superviziju postprodukcije filma „Apsolitnih 100“ i tu sam i ostala. Ja sam i studirala na Fakultetu dramskih umetnosti zajedno sa kolegama čije sam filmovime radila. I Srdana sam dosta rano upoznala i prvi film koji smo krenuli da radimo zajedno, film „Klopka“, rađen sa Srđanom Koljevićem i Milenom Potom Koljević, otvorio je tadašnji FEST. Odmah posle Berlina 2008. godine. I to je za mene već bila ogromna stvar da moj producentski prvenac otvara FEST. Klecale su mi noge dok sam izlazila na binu da se poklonim publici sa ostatkom ekipe. Projekti koje ja volim i biram u centar stavljaju pojedinca koji se bori sa nekom socijanom nepravdom i preživljava socijalnu nepravdu. Zapravo volim te usamljene junake koji se bore za svoja prava i za svoj život i za svoju, ne samo, egzistenciju, jer je film Maje
Miloš „coming of age“ zapravo.
Istina je da FEST za Vas ima posebno mesto?
- U mojoj porodici tradicija je da se ide na FEST, još dok mi je otac bio živ on je usadio u moje biće ljubav prema filmu i prema FEST-u. Tako da sam najpre išla sa njim. Kasnije sa bratom, kako on kaže“ skupljanje“ para od džeparaca da se stane u red u „Sava centru“ da se kupe karte za filmove koje želite da pogledate, preko toga da mi je prvi film otvorio FEST, do ovoga sada, za mene je velika čast da sam u žiriju FEST-a. To od skupljanja džeparca da se kupe karte sa drugaricama, pa preko „Klopke“, „Klipa“, „Krugova“, a i „Otac“ je bio na
FEST-u, pa do ovog sada za mene je istinska privilegija i ne mogu rečima da iskažem svoje zadovoljstvo i sreću i sentimentalnost zbog toga.
Imate iskustva u prepoznavanju filmova koji imaju to nešto, čime ćete se voditi prilikom žiriranja?
- Isključivo kvalitetom filma, jakim pričama. U saradnji sa ostalim članovima žirija, onom što je meni blisko. Onim što je meni emotivno i po senzibilitetu imanentno uz poštovanje mišljenja kolega iz žirija. Snažnim pričama, snažnim junacima i „junacima“ koji do kraja filma mogu da se izdignu i da pobede svoje strahove, jer to su filmovi koji me privlače. Što ne znači da neće biti iznenađenja jer iako produciram „art house“ filmove volim da pogledam i jako dobra komercijalna ostvarenja. Jer dobar film je dobar film. Inače gledam sve.
Čini se da se kursor produkcionih kapaciteta u poslednje vreme pomerio ka serijama, te da ovo pored povlađivanje ukusu publike, donosi manje ulaganje u filmska ostvarenja?
- Postoji više problema. Prvo na konkursu FCS-a naši filmovi dobijaju 25-30 posto budžeta i onda nama treba kao producentima oko pet godina da zatvorimo te finansijske konstrukcije. Dakle ukoliko dobijete imalo novca na konkursima, ako imate sreću, dok snimite vaš film prošlo je pet godina. U Evropi je taj period dve godine. Druga stvar je hiper produkcija servisnih
produkcija američkih filmova trenutno u Srbiji i povlašćeni status koje servisne produkcije imaju trenutno i produkcije serisjkog programa. Nemam ništa protiv serijskog programa, ali kada bi se uradila analiza honorara koje dobijaju servisne produkcije i serijske produkcije i honorara koje možemo mi da ponudimo kao domaći proucenti filmova, postoji velika nesrazmera među njima. Kada bi hteli da pričamo iskreno i analizirali videli bi da su honorari producenata i kreativnog tima koji stoji iza jednog domaćeg „art house“ filma zapravo postali „below the line“, a honorari tehničkog dela ekipe otišli do neba. Nažalost kada mi snimamo domaći film, a oni imaju u ponudi američku B produkciju ovde, oni će raditi američku B produkciju jer ja ne mogu da platim čoveka iz rasvete ili iz scene za domaći film koliko neko može da ih plati kada dođe ovde i unajmi ih. Zato jako teško sklapamo ekipe jer nemamo novac u budžetu da ih platimo toliko koliko oni imaju na serijama i servisnim produkcijama. Sa druge strane i kad je reč o podsticajima za snimanje, domaći film je u nemilosti u odnosu na servisne producije, jednima se oduzima državna pomoć i gledaju se samo troškovi novca u Srbiji, a mi donosimo novac stranih fondova za naše filmove koji premašuje iznose koje smo dobili na konkursu FCS-a. A tu ne delim umetnički i komercijalni film, oni imaju deo istog problema. Mislim da servisne produkcije američkih filmova ili drugih koji dođu ovde ne bi trebale da se tretiraju isto kao domaći film. Oni imaju sredstva za preplaćivanje lokacije i preplaćivanje ekipe. Kada se vratimo na lokaciju i dođemo posle neke američke servisne produkcije ono što smo plaćali 300 evra, plaćeno je 10.000 evra. Tako da ne znam koja će biti sudbina domaćih filmova ako se nešto ne promeni.
Mislite da se domaća publika odvikla od bioskopa i priklonila serijama?
- Takva je i u svetu produkcija, razgovala sam sa stranim kolegama, u svetu se nude iste stvari. Kupuju se serijski slotovi, ako neko želi krimi pravac ima 20 serija na isti kalup, desi se neko ubistvo, pa se nešto istražuje i to je šablon. Pa je tako i kod sapunica i kod sitkoma, nema tu mnogo širine. Nije to problem samo sa serijama, to se dešava i sa dokumentarcima, to je sudbina komercijalizacije koju je donela korona i potrebe da ljudi sede kod kuće i gledaju program.
Možemo li se otrgnuti od toga?
- Pričala sam u Berlinu sa bivšim glavnim selektorom Foruma, Kristofom Terehteom , koji je sada zadužen za dokumentarni festival u Lajpcigu, on je gledao neke filmove u ostalim programima Berlinala. Kaže da je sjajna stvar što se ljudi vraćaju u bioskope jer neki filmovi ne mogu da se gledaju na televizoru ili kod kuće. Naša koncentracija se promenila, a pojedini filmovi zaslužuju bioskopsko prikazivanje, ne mogu da se dožive samo uz kompjuter ili televiziju. Kvalitetna ostvarenja zaista zaslužuju da sedite u sali i pogledate film i on će
vas opustiti. Drugačiji je doživljaj kad uđete u bioskopsku salu i ugasite telefon i znate da ne možete da izađete da napravite kafu ili zapalite cigaretu, nego ste fokusirani na to što je ispred vas, i to je velika razlika između televizijskih sadržaja i bioskopskih filmova i to nikada neće moći da se promeni.
